Zvali su je ”vatrenom devojkom” i ”superstarom”. Bila je ”it” i ”hip”. U svojim crnim helankama i tigrastoj bundici, sa jakim crnim kreonom oko očiju i visećim minđušama bila je poput odsjaja uzburkanih, revolucionarnih i avangardnih 60-ih, koje je obeležila. Ipak, čini se da ju je najbolje opisao onaj ko ju je stvorio. I po mnogima i uništio. Endi Vorhol (Andy Worhol), bog pop art-a, lično. Kada ju je prvi put ugledao negde u januaru 1965. godine, reči kojima ju je opisao bile su: ”Moram da radim sa njom. Nikada nisam upoznao devojku sa toliko problema.”
Edi Sedžvik (Edie Sedgwick) se mogla pohvaliti porodičnim stablom u kojem su mesto našli jedan od potpisivača Američke deklaracije nezavisnosti, osnivač Wiliams koledža, ”graditelji” Njujorka. No, Sedžvikovi, su pored epiteta jedne od najpoznatijih masačusetskih porodica, ogromnog bogatstva, ugleda i prestiža, posedovali i jednu manje glamuroznu karakteristiku: dugu istoriju psihijatrijskih oboljenja. Kako se ispostavilo, ova činjenica biće presudna po sudbinu mlade, talentovane i prerano umrle Edi Sedžvik. No, krenimo redom.
”Imala sam samo sedam godina”
Odrastajući na kalifornijskom ranču, kao jedno od osmoro dece, Edi je imala sve sem normalnog detinjstva. Loš odnos sa emocionalno nestabilnim ocem, sklonom agresiji i kontroli, uz slab lik majke, obeležio je Edino odrastanje. Po sopstvenom priznanju, koje će izneti godinama kasnije, otac ju je sa samo sedam godina seksualno zlostavljao, a koju godinu kasnije, nakon što je otkrila njegovu ljubavnu aferu sa drugom ženom, smestio u psihijtrijsku bolnicu pod izgovorm da je sve izmislila.
”Davali su mi toliko tableta za smirenje, da sam gubila svaki osećaj”, govorila je.
Oca je krivila i za smrt svoje dvojice braće koji su u razmaku od samo godinu dana izvršili samoubistvo. Mlađi brat Minti (Minty) imao je 26 godina. Posledica traumatičnih iskustava iz detinjstva bila je dugogodišnja bulimija sa kojom se Edi borila. Početkom šezdesetih, tačnije 1962. godine, Edi biva smeštena u ustanovu za mentalno zdravlje Silver Hill, odakle je u trenutku kada teži samo 40 kilograma premeštaju u specijalizovanu bolnicu. Tokom izlečenja, Edi ostaje u drugom stanju i vrlo brzo abortira. Ovaj događaj je, po njenim rečima, bila još jedna u nizu trauma, koje će značajno uticati na njeno kasnije psihičko zdravlje.
Nakon samo godinu dana provedenih na koledžu u Kembridžu, Edie se seli u četrnaestosobni apartman svoje bake na Menhetnu, u želji da pobegne od porodičnih drama, a približi se uzbudljivoj i intrigantnoj njujorškoj društvenoj sceni. Poznato ime, bogatstvo, specifičan osećaj za stil i modu i intrigantna ličnost, bili su poput propusnice koja je vodila svuda i do svakog. Edie je bila spremna za Njujork. Njujork je bio spreman za Edi.
Fabrika
Pomenuti susret iz januara 1965. godine u kojem će Edi lično upoznati Vorhola, biće po mnogome sudbonosan. Vorhol je već bio poznat kako publici avangardnog filma i umetnosti, tako i pripadnicima različitih društvenih krugova Njujorka. Međutim, Vorhol je bio željan slave holivudskih razmera, a ona je konstano izmicala. Upoznavši novo, sveže, mlado lice, koje je iza lepog lika krilo toliko misterija i tajni, a ujedno bilo okićeno spontanošču i iskrenošću, Vorhol je bio siguran da je našao svoju kartu za Holivud. O tome svedoče i izjave njegovih najbližih saradnika iz tog perioda, koji su jasno govorili o Vorholu kao pronicljivoj, lukavoj i egocentričnoj osobi koja se nije libila iskorišćavanju drugih zarad sopstvenih ciljeva.
Iako je samo dan nakon Edine smrti izjavio kako je zapravo i nije tako dobro poznavao, te 1965. godine svoj odnos sa Sedžvikovom okarakterisaće kao ”nešto poput ljubavi”. Edi je, naime, ubrzo nakon njihovog prvog susreta, postala stalni gost Vorholovog ateljea, poznatijeg kao Fabrika. I još brže je bila predstavljena široj njujorškoj publici kao nova Endijeva muza, čudne srebrno-plave kose (baš kao i njen ”otkrovitelj”), krupnih očiju i razoružavajećeg osmeha. Nakon kratkog pojavljivanja u filmovima ”Konj” i ”Vinil”, Edi postaje glavna tema Endijevih filmova. I to bukvalno. Proglasivši je ”kraljicom Fabrike”, Endi uz pomoć njihovog zajedničkog prijatelja Čak Vejna (Chuck Wein), inače i glavnog krivca za začetak prijateljstva Endi-Edi, piše više scenarija u kojima je smešta u centar svojih filmskih priča. Prva of tih priča bila je ”Sirota mala bogatašica”, nastala u martu 1965. godine, koja je prikazivala Edi u jutarnjem izdanju, kako pije sok, nanosi šminku, sluša ploče, i u neformalnom monologu opisuje kako je za 6 meseci potrošila svoje nasledstvo. U aprilu iste godine Edi snima ”Kuhinju”, a tri meseca kasnije premijerno je prikazana i ”Lepota Br. 2”, koja će je učiniti zvezdom avangardnog filma, a Vorholovo ime smestiti u vrh liste nezavisnih autora. Usledio je period koji se može podvesti pod društveno uzdizanje dueta Endi i Edi. Obilaženje izložbi, premijera, koktela i žurki, praćeno novinarima, uticalo je na publicitet kako muze tako i stvaraoca.
Bob i Bobi
Tih dana velike larme oko konzervi paradajza koje su nekim čudom postale mala remek dela, Edi će sresti Boba (Bob) i Bobija (Bobby). Bob je bio Dilan, svetska muzička zvezda, a Bobi je bio Nuvert (Neuwirth) , njegov asistent. I pored špekulacija da je Edi bila u ljubavnoj vezi sa Dilanom, konkretni dokazi za tako nešto ne postoje, za razliku od svedočanstva o njenoj vazi sa Nuvertom, koje je ostalo na trakama njenog poslenjeg filma ”Ćao!Menhetn”:
”Bila je vrlo tužna-Bobijeva i moja afera. Jedina prava, strastvena, i istinski ljubavna scena iz mog života koja se završila u psihopatskim uslovima. Od njega sam naučila mnogo o seksu, o vođenju ljubavi, o voljenju, davanju. Totalno me je raspametio – dovodio me do ludila. Bila sam poput seksualnog roba tom čoveku. Mogla sam da vodim ljubav sa njim po 48 sati, i iznova još 48 sati, i još 48 sati, ne umoreći se. Ali u trenutku kada bi me ostavio samu, osećala sam se toliko prazno i izgubljeno, da sam odmah posezala za pilulama”.
Ipak, Vorholovi saradnici, i Edini prijatelji u to vreme, svedoče o određenim osećanjima koje je Edi gajila prema Dilanu, a koja su brutalno ugušena nakon slavne svađe u njujorškom Gingerman restoranu, u februaru 1966. godine, kada ju je Vorhol hladnokrvno upitao: ”Edi, znaš li, da se Bob Dilan oženio?”. Bez obzira na Dilanovo tajno venčanje i nepostojanje dokaza o ljubavnom odnosu između njega i Edi, zasigurno je da je pesma ”Leopard-Skin Pill-Box Hat” sa Dilanovog albuma ”Blonde on Blonde” iz 1966. godine, posvećena Sedžvikovoj.
Početak kraja
Odnos između Vorhola i Edi, u tom period je već zahladio, što zbog neizmirenih finansijskih računa (Vorhol nije platio Edi ni za jedan film u kojem se pojavila), što zbog sve većih problema koje je Edi imala sa drogom. Dok je Endi tragao za novim inspiracijama i ”kraljicama Fabrike”, Edi je tonula u sve veće crnilo. Završetak ”romanse” se nazirao. Odlazak Boba Nuverta, koji nije mogao da se izbori sa Edinim nekotrolisanim korišćenjem droge i eksplicitnim ponašanjem, napuštanje Fabrike, loš odnos sa porodicom, bankrotstvo na vidiku, i loše psihičko stanje vodili su ka početku Edinog kraja. U tom period života Edi snima svoj poslednji film, ”Ćao!Menhetn”, i jedini koji nije radila sa Vorholom. Po rečima jednog od producenta, Robert Margulefa (Robert Margouleff), celokupna ekipa filma bila je ”na nečemu” i film je sniman pod potpuno nepredvidivim okolnostima. Uloga koja je trebalo da bude prekretnica u Edinom životu, ostala je samo bled zapis na traci, sa ne puno uspeha. Do kraja 1968. godine, nakon više kratkotrajnih i neuspešnih boravaka u različitim psihijatrijskim i rehabilitacionim centrima, Edino stanje je bilo toliko loše da nije bila u stanju da priča ili hoda, usled loše cirkulacije krvi u mozgu. Konačno, nakon boravka u ustanovi za mentalno zdravlje u Santa Barbari, učinilo se da je Edi konačno stabilizovala sebe i svoj život. Nažalost, samo se tako činilo.
Ćao! Edi
Nakon mučne borbe sa zavisnošću i tretmana koji su podrazumevali više od 20 elektro-šokova, Edi konačno ostaje ”čista”. U tom periodu, tačnije jula 1971. godine, udaje se za Majkla Posta (Michael Post) , kojeg je upoznala tokom lečenja. U oktobru iste godine dobija na recept lekove protiv bolova usled fizičke povrede. Ubrzo počinje da meša ove lekove, sa alkoholom i pilulama druge vrste, sve do kobne novembarske noći, kada je nakon incidenta na izložbi tokom koje ju je jedan od gostiju nazvao ”narkomankom”, popila smrtonosnu dozu. Te iste večeri, Edi je prišla čitačica dlana, i zabezeknuto pokazala na kratku liniju života na njenom dlanu. Edi je smireno dogovorila ”U redu je. Znam”. Sledećeg jutra, Edi se nije probudila. Imala je 28 godina.
Vorhol se nakon Edine smrti nije puno oglašavao, sem što je u njujorškim krugovima ”tugovao” za njenim novcem, koji je, prema njegovim rečima, nepravedno nasledio čovek kojeg je poznavala tek par meseci. Jednom prilikom, jedan od Vorholovih prijatelja, odgovorio mu je: ”Ona nema novca. Potrošila ga je na tebe”.
O svom specifičnom izgledu, koji ju je učinio modnom i avangardnom ikonom, govorila je kao o maski kojom je odvlačila pažnju od sopstvenih problema. O Vorholu je govorila kao o umetniku koji je ”sjebao mnoge mlade živote”. O drogi je pričala kao o jagodama i breskvama, a svoje mnogobrojne nesreće u vidu sabraćajnih udesa i požara, prokomentarisala je rečima: ”Jednog dana to neće biti nesreća”. Čini se da je bila svesna svoje propasti, davno pre nego što ju je bilo ko drugi naslućivao. U tome je možda bila njena specifičnost, ludost, neponovljivost. Nakon skoro 40 godina od Edine smrti i dalje je jedna od najprepoznatljivijih ”it” lica šezdesetih, i dalje je avangardna, i dalje je Edi. I baš kao što ju je Džon Galiano (John Galliano) jednom prilikom opisao: ”Bila je devojka koja je imala tek 15 minuta slave, ali njen lik i stil uticali su na čitave generacije”.
Njen zivot najbolje mozete videti u filmu Factory girl(preporučujem).
Do sledeceg posta, D.
